Da kojim slučajem znam gde je general Ratko Mladić ne bih sadašnjim marionetskim NATO vlastima u Srbiji ništa rekao, čak i da je ucena na njegovu srpsku glavu 10 puta viša, i makar mi deca skapavala od gladi.
Preporuke:
0
0
2
petak, 29 oktobar 2010 15:56
@@
Tolika gomila kojekakvih imperijalnih službi ga traži ,sa sve onima koji bi ga živog odrali a njemu ni traga ni glasa .Traže ga a boga mole da ga ne nađu.Da nije tužno , bilo bi smešno.Kompletna besmislica , sa sve analitičarima.
Preporuke:
0
0
3
petak, 29 oktobar 2010 16:08
nataša
Deset miliona evra je zaista velika svota i ona zaista može biti veliki motiv za one koji bi da uhvate Generala. Međutim, milioni nisu zamena za inteligenciju. Iako nije sve ni u inteligenciji.
Svet različito izgleda iz "žablje" i "ptičje" perspektive.
Takođe postoji i prirodni tok stvari. Uzmimo na primer ptice. Postoje kokoši, a postoje i sokolovi.
Ne lovi kokoš sokola, nego soko kokoš.
Kokoš ne može biti soko. Ali, da izađemo iz svere metafora.
Ako se setimo stručnih komentara kako se krije Karadžić na primer u interpretaciji Miloša Vasića i sličnih "eksperata" za bezbednost. Bože mili kakve sve oni gluposti nisu ispričali, te prstenovi bezbednosti te dvesta drogiranih manijaka koji ubijaju na krivi pogled u pratnji Karadžića, pa novac od šverca drogom, pa mreža podrške i to sve onako ozbiljno, zamišljni i misaono zagledani u daljinu. Kako sam se smejao takvim komentarima, slično kao što se sad smejem komentarima stručnjka kao što su Radić, Dragišić, Simeunović, i slični. Taj smeh mi dođe kao vežba za jačanje trbušnih mišića.
Kad tamo, on, Karadžić, se bavio skoro pa svojim poslom, šetao gradom, putovao, plivao, družio se sa lepim i pametnim ljudima i ženama, pisao za novine, slikao se za televiziju, svi smo "pali na teme" sa njegovim opisima "tihovanja". Zaista trijumf inteligencije, šarma, duhovitosti nad nasiljem, primitivizmom i bahatošću.
Za godinu dana SAD je prema današnjem navodu potrošio 80 milijardi za špijunažu i opet slabo šta su doznali. Šta fali, ako već imaju toliko para, da nije u pitanju neka posebna tehnika, neki uređaji za komunikaciju, specijalno "usječeni" u bosanskim šumama.
Mislim da će skrivanje Mladića biti još veći "vrisak" nego skrivanje Karadžića.
Unapred se radujem kad, za nadam se ne manje nego dvadesetak godina, budu izlazile njegove fotografije i snimci gde je bio i šta je radio dok su ovi jedni drugima govorili "traži, traži", a ovi odgovarali "traži ti, gde da tražim vidiš da ga nema".
A, cirkusa braćo moja.
Preporuke:
0
0
4
subota, 30 oktobar 2010 06:30
Svetislav Kostić
Sa Generalom Mladićem susretao sam se tokom ratnih godina u svojstvu ratnog reportera i dopisnika iz zapadnog inostranstva. Najveća nagrada koju mogao jedan Srbin za svoja zalagawa tokom rata da dobije, dobio sam od našeg predsjednika Radovana Karadžića ličnu posvetu napisanu njegovom rukom na njegovoj zbirki objavljenih stihova u knjizi SLOVENSKI GOST i kompliment od Karadžića, našeg predsjednika Repzblike Srpske, da je moj doprinos u ratu ravan jednom bataljonu na frontu.
A U tome što rekao, ima nečeg! Jer moji izvještaji iz zapadnog inostranstva, naše borce su ohrabljivali a one Alije Izetbegovića izbezumili i raspametili. A moji izvještaji bili su dokaz da je u ratu najefikasnija propaganda služiti se izvorima iz onih zemalja u kojima su vlade na starni tvog neprijatelja, ali ne i svih medija i novinskih redakcija.
A od generala Mladića najveće priznanje kakvo se ne može da mjeri nikakvim krvavim parama, jeste činjenica kojom ću do kraja svoga života i u dubokoj starosti u svoja četiri zida ostati ponosan da prvi put kada sam se sreo sa generalom Mladićem u dvorištu Bosanske Vile u Beogradu nakon pregovora sa Lordom Ovenom, naš general me oslovio mojim prezimenom, kao svojim bližnjim. Znači, da sam i njemu postao poznat i upamtio moje prezime pored hiljada drugih u jednom ratu onih razmjera. Ko to još može za sebe da kaže.
.jpg)
Svet različito izgleda iz "žablje" i "ptičje" perspektive.
Takođe postoji i prirodni tok stvari. Uzmimo na primer ptice. Postoje kokoši, a postoje i sokolovi.
Ne lovi kokoš sokola, nego soko kokoš.
Kokoš ne može biti soko. Ali, da izađemo iz svere metafora.
Ako se setimo stručnih komentara kako se krije Karadžić na primer u interpretaciji Miloša Vasića i sličnih "eksperata" za bezbednost. Bože mili kakve sve oni gluposti nisu ispričali, te prstenovi bezbednosti te dvesta drogiranih manijaka koji ubijaju na krivi pogled u pratnji Karadžića, pa novac od šverca drogom, pa mreža podrške i to sve onako ozbiljno, zamišljni i misaono zagledani u daljinu. Kako sam se smejao takvim komentarima, slično kao što se sad smejem komentarima stručnjka kao što su Radić, Dragišić, Simeunović, i slični. Taj smeh mi dođe kao vežba za jačanje trbušnih mišića.
Kad tamo, on, Karadžić, se bavio skoro pa svojim poslom, šetao gradom, putovao, plivao, družio se sa lepim i pametnim ljudima i ženama, pisao za novine, slikao se za televiziju, svi smo "pali na teme" sa njegovim opisima "tihovanja". Zaista trijumf inteligencije, šarma, duhovitosti nad nasiljem, primitivizmom i bahatošću.
Za godinu dana SAD je prema današnjem navodu potrošio 80 milijardi za špijunažu i opet slabo šta su doznali. Šta fali, ako već imaju toliko para, da nije u pitanju neka posebna tehnika, neki uređaji za komunikaciju, specijalno "usječeni" u bosanskim šumama.
Mislim da će skrivanje Mladića biti još veći "vrisak" nego skrivanje Karadžića.
Unapred se radujem kad, za nadam se ne manje nego dvadesetak godina, budu izlazile njegove fotografije i snimci gde je bio i šta je radio dok su ovi jedni drugima govorili "traži, traži", a ovi odgovarali "traži ti, gde da tražim vidiš da ga nema".
A, cirkusa braćo moja.
A U tome što rekao, ima nečeg! Jer moji izvještaji iz zapadnog inostranstva, naše borce su ohrabljivali a one Alije Izetbegovića izbezumili i raspametili. A moji izvještaji bili su dokaz da je u ratu najefikasnija propaganda služiti se izvorima iz onih zemalja u kojima su vlade na starni tvog neprijatelja, ali ne i svih medija i novinskih redakcija.
A od generala Mladića najveće priznanje kakvo se ne može da mjeri nikakvim krvavim parama, jeste činjenica kojom ću do kraja svoga života i u dubokoj starosti u svoja četiri zida ostati ponosan da prvi put kada sam se sreo sa generalom Mladićem u dvorištu Bosanske Vile u Beogradu nakon pregovora sa Lordom Ovenom, naš general me oslovio mojim prezimenom, kao svojim bližnjim. Znači, da sam i njemu postao poznat i upamtio moje prezime pored hiljada drugih u jednom ratu onih razmjera. Ko to još može za sebe da kaže.